Može li elektronski karton postati noćna mora pacijentu?

Dosadašnja iskustva sa elektronskim informacionim sistemom u Srbiji, govore da podaci o pacijentima ne da nisu zaštićeni, već naprotiv veoma su dostupni „široj javnosti“. Direktor Z.C. „Studenica“ kaže da pristup bazi imaju samo on i šef informativne službe (administrator).

Opšte je poznato da elektronskim podacima može pristupiti administrator (jedan ili više ovlašćenih lica), pri čemu istovremeno administrator može u potpunosti ukloniti ili pak izmeniti dokument pisan u elektronskoj formi na zahtev rukovodioca ustanove ili drugog nadležnog lica, a da o tome ne ostavi nikakav trag!
Na ovaj  način, i pacijenti i oni koji ih leče mogu biti na direktan ili indirektan način upleteni u brojne neprijatnosti, pri čemu pacijenti mogu često neopravdano da sumnjaju u iskrenost onog, kome su poverili svoje zdravstvene ili neke druge tegobe.
Tačnije, po nalogu rukovodioca ustanove elektronski podaci mogu biti delimično ili u potpunosti uklonjeni, možda dopisani, što je sjajna prilika za direktore zdravstvenih institucija da svoje podređene drže u „šaci“. 

Podaci su smešteni u zaštićenoj bazi i ne mogu se izbrisati. Pristup svim podacima u Z.C. „Studenica“ mogu imati samo ja, kao direktor, i šef informativne službe. Softver je tako napravljen, da recimo lekar sa opšte hirurgije ne može da pristupi, odnosno da se loguje na recimo odeljenje dečje hirurgije. Znači nijedan lekar ili radnik u kraljevačkom zdravstvenom centru ne može da pristupi podacima pacijenata u moje ime, ako ne zna lozinku. Pristup pacijentovim podacima može imati samo lekar kojem je on poverio te podatke, kaže Dragan Arsić direktor Z.C. „Studenica“.

Stručnjaci informacionih tehnologija mišljenja su da je najsigurnija zaštita pacijenta (podaci o pacijentima ) i oni koji ih leče, da se podaci beleže na više odvojenih servera, kako bi se isključila mogućnost manipulacije. Čini se da je zakon to već propisao (Zaštita podataka u bankama).

Ne mogu da govorim o samom kvalitetu softvera ili tehnologiji informacionog sistema, ali nama je bitno da imamo dosta podataka o pacijentu, kako bi lekari mogli da postave dijagnozu i odrede dalje lečenje. U primarnoj zaštiti oko 80 odsto pacijenata se nalazi u elektronskoj bazi, dok su u sekundarnoj zaštiti upisani svi oni koji su bili hospitalizovani. Znači, postoji karton o njihovim bolestima i osnovnim podacima kao što su ime i prezime, matični broj, a potrebno je znati i socijalni status, jer su neke bolesti povezane sa tim, kaže Arsić.

Skup projekat uvođenja informacionih sistema u zdravstvu, zastareli softver, ili još gori hardveri su samo slika ovog društva gde programeri teško dolaze do pravih sagovornika u zdravstvu, koji im mogu dati neophodne informacije, kako bi se sistem „doradio“. Od sadašnjeg informacionog sistema u zdravstvu korist imaju samo oni koji projekat sprovode, pri čemu nikako ne treba zanemariti „više“ interese pojedinaca. Poslednji slučaj kada su dve medicinske sestre „upale“ u elektronski zdravstveni karton jedne pacijentkinje i saznale njene najličnije podatke, dovoljno govori o „zaštiti“ podataka pacijenata.   

KO ČUVA PAPIRNI KARTON?

   - Elektronski karton je zaštićen, a ako se dogodi „upad“, lako se može ustanoviti ko je, kada, i sa koje adrese to učinio - izjavio je Vladan Ignjatović, pomoćnik direktora RZZO.
Prema njegovim rečima, zloupotrebe su moguće čak i od lekara.
   - Ako neko „provali“ u sistem, zna se sa kog računara i šta je „čačkao“, i to je klasična zloupotreba. S druge strane, nijedan karton sa police nije pod ključem, a u slučaju zloupotrebe, lako može da se pogleda, čak fotokopira, i vrati nazad, a da to ostane neopaženo - napominje Ignjatović.